VOICE: Država oranice daje ispod svake cene, a neke i poklanja

Izdajući svoje oranice ispod svake cene, država gubi milione evra godišnje. Pogotovo dobro prolaze uzurpatori i lokalni tajkuni, kojima se zemlja čak i poklanja. Država nema uvid u to šta sve poseduje od obradive zemlje, a očigledno je ta konfuzija namerna, jer se u mutnom lovi, odnosno tu se nalazi leglo korupcije. Sa druge strane, Srpska pravoslavna crkva, zahvaljujući vraćenom zemljištu (vraćeno joj 40.000 hektara) ostvaruje ogromne prihode, a novce – kažu – nameravaju da ulože u nove hramove…

Da crkva bolje gazduje svojim oranicama nego država svojim, videlo se pre nekoliko dana na nadmetanju za zakup poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu SPC u Zrenjaninu. Poljoprivrednik Bojan Jovanović zakupio je 75 hektara u katastarskoj opštini Zrenjanin III, nedavno vraćenog Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Za godinu dana za parcele u zajmu daće 520 evra po hektaru, a uzeo ih je na pet godina, što znači da će crkva na ime arende od njega dobiti 195.000 evra.

Nema ničega spornog u tome što je ovaj poljoprivrednik odlučio da toliko plati crkvene njive. Ne sumnjamo u to da ima računicu, jer iako su cene paorske robe ove godine pale na niske grane, kod soje, šećerne repe i kukuruza, zaradi se i kada se podmiri država i plate iznajmljeni hektari. Nije upitno ni to što je crkva dobro naplatila zakup imovine koju joj je država vratila. Zašto ne bi kad može? Problem je u tome što država svoje oranice daje ispod svake cene (ako su crkvene njive reper), a mnoge čak i ne izdaje već poklanja lokalnim tajkunima i kabadahijama s kojima ne može ili ne želi da se obračunava. Ispostavilo se da su oni koji su ušli bespravno u državne parcele, a najčešće je to bila posledica propusta lokalnih samouprava, najbolje prošli jer su za zakup dali znatno manje nego poljoprivrednici koji su išli na licitacije.

Ne toliko daleko od Zrenjanina, isto u Banatu, u pančevačkom ataru, država je, na primer, njive u zakup dala bezmalo triput jeftinije od crkve. Naime, 6.000 hektara izdala je za 190 evra po hektaru. Dakle, samo u Pančevu, samo na tim parcelama, država je izgubila 1.980.000 evra, a te pare su mogle biti uložene u poljoprivredu. A gde su ostali uzurpirani, skriveni, nikad popisani hektari poljoprivrednog zemljišta i izgubljeni novci?

Samo u Pančevu je, kako se nedavno moglo čuti od gradonačelnika Saše Pavlova, prošle godine trebalo da bude licitirano oko 9.000 hektara zemljišta, ali je ono otišlo u ruke uzurpatora. Od tih 9.000 hektara, na 6.000 hektara problem je rešen vansudskim poravnanjem, po ceni od oko 190 evra po hektaru, što je znatno manje od od 300 do 500 evra, koliko se dostiže na redovnim licitacijama. Pavlov je ocenio da je reč o popularnoj meri koja je dobra i za budžet, ali da je 3.000 hektara nažalost ostalo van domena vansudskog poravnanja.

Država i ne zna koliko zemlje ima

Otkud 9.000 uzurpiranih hektara samo na području Pančeva, posebno je pitanje. Naravno, uzurpacije i uzurpatora ne bi bilo da država to nije omogućila, a potom na sva zvona razglasila kako će da protera kriminal s njiva. Šta joj je bio prvi potez – da legalizuje uzurpaciju tako što je donela zaključak u kojem se preporučuje da se izuzetno u 2015. i 2016. godini, dozvoli onima koji uzurpiraju državno zemljište, da prijave sami svoju uzurpaciju do 1. maja, te da se s njima zaključi vansudsko poravnanje, gde će cena biti prosečna za iznajmljivanje na teritoriji Vojvodine.

Sad imamo posledice tog zaključka. Pančevački uzurpatori su postupili po zaključku Vlade, njihovi slučajevi rešeni su vansudskim poravnanjem i hektari su im dati po 190 evra. A država je izgubila bezmalo dva miliona. Ova bi se računica mogla izvoditi i dalje, i znali bismo koliko se na ovaj i na druge načine ukupno gubi na državnom poljoprivrednom zemljištu, kada ne bismo imali puno nepoznatih. Kao prvo, ne zna se s koliko hektara njiva gazduje Srbija. Donedavno mislili smo da imamo 450.000 hektara državnog zemljišta i u to su nas ubeđivali ministri pre Snežane Bogosavljević Bošković koja je, verovatno nečim izazvana, u poslednjim danima mandata, ove godine, govorila kako se čak 600.000 hektara njiva u vlasništvu Republike Srbije ne koristi ili se koristi na nedozvoljen način.

Od arende će graditi nove hramove

– Osećam veliku radost što je Crkva, posle sedam decenija, u položaju da može da na ovaj način, davanjem zemljišta poljoprivrednicima u zakup, dođe do sredstava toliko potrebnih za obnovu postojećih i izgradnju novih hramova i – šire gledano – za svoju misiju u narodu – izjavio je za list „Zrenjanin“ neposredno posle licitacije protonamesnik Slobodan Čestić, koji je u ime Crkvene opštine SPC u Zrenjaninu nadgledao nadmetanje.
Poseban kvalitet ovog poteza Crkve je u tome što je zakup na pet godina, a ne na jednu, kao u slučaju državnog zemljišta.
– To daje veću stabilnost i sigurnost i poljoprivrednicima i Crkvi – dodao je protonamesnik Čestić za “Zrenjanin”.
– Izlicitirana zakupnina, kako mi to u Banatu kažemo – arenda, najviša je koju sam mogao da prihvatim. Na parceli je bila pšenica. Pripremiću je za prolećnu setvu kukuruza i, najverovatnije, suncokreta – izjavio je Bojan Jovanović odmah posle licitacije. Inače, u licitaciji je učestvovalo desetak poljoprivrednika.

Koliko ih je onda država imala kada ih čak 600.000 nije valjano koristila? Elem, ništa od toga se ne uklapa u naučne podatke Nikole Gaćeše, profesora Novosadskog univerziteta u drugoj polovini prošlog veka, koji je govorio da bi klasične državne svojine moglo biti svega 250.000 hektara. Stotine hiljada hektara tu nestaje i pojavljuje se po (političkoj) potrebi tako da podatke o tome koliko para državna kasa gubi zbog lošeg gazdovanja kojima se barata u javnosti ne možemo uzimati za ozbiljno. Pitanje je i u kojoj se meri možemo osloniti na rezultate popisa poljoprivrede iz 2012. godine, kada se zna da je bilo promašaja u evidentiranju njiva, a tek su sporni podaci Ministarstva poljoprivrede prema kojima su kao poljoprivredno zemljište popisana groblja, fudbalska igrališta, pa čak uža gradska jezgra.

– Uprava za zemljište u avgustu započela tender za nabavku softvera radi evidencija ugovora o zakupu, a da ništa nije uradila da bi i neskrivenu državnu zemlju prijavila Republičkoj direkciji za imovinu, iako to nije samo zakonska obaveza već i obaveza predviđena akcionim planom Vlade za sprovođenje nacionalne strategije za borbu protiv korupcije – kaže Bogdan Veljković, predsednik Mreže za restituciju.

Po njemu, najveći problem u organizovanom nepopisivanju javne svojine upravo je kada je u pitanju državno zemljište. On navodi da samo dva korisnika poljoprivrednog i šumskog zemljišta u državnoj svojini, i to JP „Srbijašume“ i Ministarstvo poljoprivrede, ne vode evidenciju o oko dva miliona hektara državnog zemljišta.

S druge strane, crkva, izgleda, odlično zna šta ima, šta joj pripada, koliko joj je oduzeto i koliko još treba da joj se vrati.

Kako popo deli pare

– Crkva je tu najbolje prošla. Po papirima, Srpskoj pravoslavnoj crkvi je oduzeto 70.000 hektara zemlje, a vraćeno joj više od polovine, zapravo oko 40.000 hektara – kaže za VOICE agrarni analitičar i novinar Branislav Gulan, autor knjige “Sudbina oduzete imovine”.

On napominje da crkva ima problema s tim zemljištem, da restituciju nije spremno dočekala. Podseća na to da u manastirima uglavnom borave dva-tri monaha ili monahinje, najčešće su vremešni i ne mogu da obrađuju zemlju. Ima tu i krađe šuma i drugih problema, veli on.

Naslednicima vraćeno oko 13.000 hektara

Agencija za restituciju do sada je naslednicima vratila oko 20 odsto traženih oranica. Do pre dva meseca ukupno je vraćeno 13.341 hektara poljoprivrednog zemljišta. Najviše oranica vraćeno je na području opštine Kikinda – 1.811 hektar. U Somboru je naslednicima nekadašnjih vlasnika dato 914 hektara, u Bečeju 800 hektara, u Senti 1.218 hektara, u Srbobranu 940, Novom Kneževcu 692, Bačkom Petrovcu 520, dok je na teritoriji opštine Pančevo vraćeno 69 hektara. Kako kažu u Agenciji, ulažu se maksimalni napori na ubrzavanju procesa vraćanja poljoprivrednog zemljišta, a rezultati se ogledaju u tome da je vraćeno više od 20 odsto traženih oranica. Najveća površina koju je u restituciji do sada dobio jedan vlasnik je 434,6 hektara, a te parcele su na području opštine Bački Petrovac.

– Crkva tu zemlju daje u zakup a, kako vidimo, tu dobro prolazi. U restituciji i vraćanju zemlje ona može da bude itekako zadovoljna, a evo, ne ide joj loše ni s licitacijama njiva. Valja, međutim, imati na umu da je crkva van sistema ove zemlje. Ona nije u obavezi plaćanja PDV-a, ništa ne plaća. Tu se, izgleda, ispravnom pokazuje izeka o tome kako “popo deli pare” – “Uzmi bože što je tvoje, a što padne to je moje” – kaže Gulan.

Naš sagovornik napominje da, prema nekim podacima, SPC ima pravo na 170.000 hektara, ali da papire ima za 70.000.

– Zakonom o agrarnoj reformi iz 1945. godine Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto oko 70.000 hektara plodne zemlje i šuma. Crkve su po tom zakonu mogle imati samo po deset hektara zemlje i šume, a crkve i manastiri od izuzetne istorijske važnosti po 30. Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine crkvena imovina ponovo je došla pod udar – podseća Gulan i dodaje da vraćanje preostale oduzete imovine očekuju sve verske zajednice u Srbiji.

Slađana Gluščević (VOICE)